Intervju

Milena Marković za Bljesak.info: Ne postoji ništa šta mi nije dozvoljeno u pravoj i čistoj umjetnosti

''Umetnici se dele na prokletnike, mudrace, proroke, ima i onih drugih, ali mene su oduvek najviše zanimali prokletnici. Oduvek sam i sama išla tom prokletničkom linijom...''
Kultura / Knjige | 13. 09. 2022. u 09:33 Gloria LUJANOVIĆ

Tekst članka se nastavlja ispod banera

Milena Marković (1974., Zemun, Srbija), nagrađivana pjesnikinja i dramska spisateljica, filmska scenaristica i autorica knjige „Deca“ za koju je nagrađena Ninovom nagradom 2022. godine bila je gošća Festivala svjetske književnosti u Zagrebu.

Marković u razgovoru za Bljesak.info govori o „Deci“ i otkriva što ih čini romanom, a ne poemom, pisanju i čitanju, kulturi otkazivanju, imperijalističkim politikima prema Zapadnom Balkanu i našim neokolonijalnim mentalitetima. 

LUJANOVIĆ: Gospođo Marković, jeste li se umorili u ovih nekoliko mjeseci od objašnjavanja šta „Deca“ – poema, roman u stihovima, dramski monolog?

MARKOVIĆ: Umorilo me davanje intervjua, umorili su me nastupi. Kolega Zvonko Karanović me stalno grdi što pola poziva odbijam jer ne mogu da stignem. Neki mi je dan rekao „to će ti trajati do Nove Godine, a onda si gotova“. U svakom slučaju, promocija knjige je u određenom smislu za mene suprotna procesu stvaranja. Do jedne mere predstavlja čast i zadovoljstvo, a dalje je po definiciji, jedna vrsta samoodbrane koja ti uzima vreme koje bi koristio da čitaš, pišeš, radiš. A, opet to moram da radim. Imam te beskrajne identitetske krize posle svakog razgovora i gostovanja jer sa jedne strane, radim ono što mi je misija, priča o delu, o umetnosti, a s druge strane imam napad – a ko sam, sad, pa ja? Stalno oprečna pozicija. A naročito ako mi postavljaju, kada su u pitanju „Deca“ teoretska pitanja. Umem da kažem za druge, ali ne i za sebe da objasnim.

U svakom slučaju, promocija knjige je u određenom smislu za mene suprotna procesu stvaranja. Do jedne mere predstavlja čast i zadovoljstvo, a dalje je po definiciji, jedna vrsta samoodbrane koja ti uzima vreme koje bi koristio da čitaš, pišeš, radiš. 

LUJANOVIĆ: Iako nije sasvim teoretsko, ali što osim same strukture „Decu“ zaista i čini pravim romanom?

MARKOVIĆ: U pitanju su određena veličina i zamah, nešto što je bitno na idejnom planu. Teoretski, ovo se može proglasiti i romanom i neromanom, ali oseća se taj zamah. Koliko god mislila da je poezija najviši domet pisanog, da samo retki imaju mogućnost pevanja, sama forma romana zahteva ipak da ideja, tema, imaju taj zamah. Čini mi se da sam to postigla u „Deci“. Ne kažem čini mi se jer sam skromna, nego je odjek bio takav. Prebacilo je rampu u smislu da nisam ja medijum za određena osećanja nego je prikazan svet koji je mimo mene, ostao je zabeležen, tako da ga to, u tragičkom smislu, čini romanom, a ne poemom. U tragičkom često imate propast iz koje sledi preobražaj, znači, stvaranje novog čoveka. Pošto mi upravo živimo u vreme preobražaja, ja se time bavim na neki način u „Deci“ i to je isto nešto što čini tu knjigu romanom. Postoje i neki književni elementi i odlike onog što nazivamo pikarskim romanom, a to je gnevna inividua koja se ne suprotstavlja samo sistemu i društvu, nego čitavom svetu i čini to kroz iskustvo. Tu individu postavila sam tako da razobličava mehanizme koje se nalaze oko nje, negdje ih mitologira, negde ne uspeva, a razna su iskustva namerno prikazana žovijalno, prizemno, telesno, slikovito. Nazivam to 'pikarštinom'. Nasleđe pikarskog romana postoji kod raznih pisaca koje ja volim i kod Fildinga, i kod Hardija, i kod Selina i Ženea, Fantea, Bukovskog.

LUJANOVIĆ:  Jeste li možda imali nekakav emotivni teret? Koliko je bilo teško izložiti samu sebe, vlastitu obitelj, sve te odnose, pa i traume? Jeste li uopće mislili o tome?

MARKOVIĆ:  Izlaganje mi u tom smislu nije bio problem. Od početka do kraja zanimalo me da napravim nešto što nije napravljeno na našem jeziku. To je cilj koji je nadmašio sve drugo i mislim da sam to pošteno uradila, da je vredelo, da nije za džabe, što se kaže. Suština cele priče je ta, da svako ko je iole tankoćutan, ne mora biti ni obrazovan, može da shvati da je ovo priča o žrtvovanju i ljubavi. U određenom smislu menjaju se samo stil i perspektive, menja se taj namerni manir koji može da bude u egzaltaciji, patosu, poniranju prljavštini. Različiti su mehanizma sa kojima sam ispripovedala celu priču, a u osnovi je ta da čovjek na kraju živi za druge i možda se, na neki način, spas sastoji u tome i sve se nastavlja. Sve to beskrajno postoji u roditeljima, u deci, šta god da se desilo, sve se nastavlja i sve je na dobro, jer to život. Naravno, mnogi čitaoci neće to da detektuju, ali suština je i da volim nihilističku literaturu; mnogi moji polubogovi stvarali su na toj liniji, iako ovo nije knjiga nihila, nego knjiga ljubavi u hrišćanskom smislu.

  / Deca| foto: Anto Magzan, Festival svjetske književnosti, Fraktura 

E sad, što je mestimično neprijatna – nije ni život prijatan. Sve što sam prije radila bilo je priprema za „Decu“, stalno sam se izlagala. Lik retardiranog deteta imala sam do sad nekoliko puta u raznim svojim filmovima i dramama, jedino što je to pre bilo kao poetska alegorija nečeg drugog. Uvek sam spominjala svoje dete, više puta u pesmama, ali čovek kad čita poeziju ili sluša muziku nađe ono što traži, ne ono što je zapravo napisano. Ove sam samo nazvala stvari, kako se kaže,  pravim imenom.

LUJANOVIĆ: Koliko vam je bliska kršćanska duhovnost? Smatrate li se vjernicom?

MARKOVIĆ: Umetnici se dele na prokletnike, mudrace, proroke, ima i onih drugih, ali mene su oduvek najviše zanimali prokletnici. Oduvek sam i sama išla tom prokletničkom linijom. Otkako sam se opčinila poezijom i književnosti, od romantizma, simbolista, dekadenata i nadrealista, ruske avangarde. Još sa 13 godina kad sam počela da škrabam, ili kasnije, stalno sam se bavila tom ponornom literaturom koja nastupa iz pozicije da je čovekovo telo kosmos. Čitala sam vrlo rano velike stiliste kakav je Flaubert, ali Vijona, Tolstoja, Dostojevskog. Jedna je tipična stvar kod prokletnika koji se bave ljudskim strastima, a to je duhovnost. Nagli preorabažaji, ambivalencija. Imam stalnu borbu između dobra i zla, anđela i demona, ona se odvija u meni kroz mene, a to je u mom slučaju, uzbudljivo u mom jeziku, pevanju, svetonazoru. Inflativno i ekstatično osećam postojanje nekih strašnih sila, a kanonizacija tog i objašnjavanje me uopšte ne zanima. Po svom ustrojstvu sam dete i ne znam ništa drugo, ne znam ni recimo kako da objasnim razne pojave, poput dara, ako ne unesem u sve to element duhovnosti.

LUJANOVIĆ: O vašoj je knjizi Miljenko Jergović napisao, između ostalog, i da je „najveća knjiga o ženskosti“, pa me slijedom te tvrdnje, zanima, ima li mjesta feminističkim učitavanjima?

MARKOVIĆ: Kao umetnica, ne priznajem ništa, ni oca ni majku, ni decu, žensko ni muško, bilo šta. Kad sednem da pišem, moji prioriteti su samo u onom što se naziva – delo. To je jedino što me zanima, ne trpim bilo kakve ideološke i političke uplive.  Mislim da svako treba i može da učita šta god da hoće, da shvati kako god hoće, a ja znam da mi je umetnost spasila život više puta. Uzbudila me, poučila me, ohrabrila me, dala mi smisao. To je ono što ja radim, moj poziv, a u zavisnosti od toga kakvu priču pričam i šta su mi hod i ishod, mogu dejstovati samo ljudski i nikako drugačije.

Kao umetnica, ne priznajem ništa, ni oca ni majku, ni decu, žensko ni muško, bilo šta. Kad sednem da pišem, moji prioriteti su samo u onom što se naziva – delo. To je jedino što me zanima

Kada sam pisala prve drame, bavila sam se patrijarhalnim porodičnim patalogijama i to sam uradila pre dve decencije. U „Brodu za lutke“ imala sam jednu junakinju koja prolazi kroz krvavu obrednu inicijaciju nalik onu u bajkama, to bi se možda moglo podvesti pod feministički diskurs, pre svega žene umetnice.

LUJANOVIĆ: Čini li vam se da se danas gotovo pa traži od književnica da njihova literatura ima jasnu i preciznu feminističku crtu, da se na uštrb književnosti, književno-umjetničke vrijednosti promovira nekakav aktivizam, angažmana?

MARKOVIĆ: Problem sa kulturtregerskom ideologijom je to što se ne može sve staviti pod tu priču, a nije ni potrebno. To vodi u pamfletsku umetnost  što nije dobro za umetnost i ljude, a nije dobro ni za feminizam.  Ako razgovaramo o feminizmu ozbiljno, kao dve građanke, čitav moj život je određena vrsta feminizma. Rečenica moje nepismene babe bila je „ćerke mora da mi se školuju, da mi budu magistre“, a ona nije ni znala šta je magistar. Feministkinje starog kova, komunistkinje, koje sam poznavala, bavile su se isključivo nečim što možemo da nazovemo emancipacijom i osnova je bila takozvana ekonomska nezavisnost. Muškarci nisu bili mapirani kao neprijatelji, a ni kao faktor. Podrazumevalo se da se iz patrijarhata izlazi kroz osnaživanje, ostvarenje potencijala, podršku i ekonomsku nezavisnost.

U suštini sad je podmetnuto jedno kukavičje jaje, sve je određenom narativu koji se mnogo više bavi polom, rodom, menjanjem ustrojstva porodice umesto da se bavi platama, zdravstvenom zaštitom, socijalnom zaštitom.  

LUJANOVIĆ: Živimo pod terorom moralne policije, diktatom političke i svake druge korektnosti što je opasno samo po sebi na više razina, ali koliko je, u prvom redu, opasno za književnost, dramu, za bilo kakvu vrstu pisane riječi?

MARKOVIĆ: Ne postoji način da se izraziš kako treba i do kraja ako se ukine osnovna različitost, ako se ukine nekorektnost, zloba, strasti. Danas, primećujemo, nema komedija. Nisu ljudi zaboravili da pišu komediju koja počiva na sprdnji sa stereotipima, nego se to kao 'ne sme' raditi. Nema više ni romantičnih komedija, jer više nije hit da se njih dvoje zaljube i uzmu na kraju, šta se imaju uzimati, to više nije vrednost. Zato su mnogi filmski umetnici otišli u epohu, bave se devedesetim, šezdesetim i drugim godinama, jer ne žele da upadnu u zamku političke korektnosti. Kako bi danas prošao Billy Wajder i njegov film 'Ljubav popodne', jedan od najvećih reditelja komedija? Danas bi verovatno bilo to zabranjeno, on ne bi to mogao da radi jer nije korektno da gimnazijalka progoni odraslog čoveka koji tretira žene kao krpe.

Crna komedija još gore prolazi, ona prikazuje alegorijski određeni sistem. Ti sad imaš propisana sa čim ne smeš da se šališ. I kako onda da se našališ?

LUJANOVIĆ: Takvih je primjera bezbroj. Zadnji je Winnetou koji je, također, 'otkazan'. I taj proces ide dalje bez naznake da se zaustavi. Želi nam se, valjda, reći da je cijela naša prošlost, sva umjetnost koju je stvarala civilizacija loša, diskriminirajuća, nekorektna i da kao takva ničemu ne služi i nema nikakvu vrijednost?

MARKOVIĆ: Svet je mnogo grd, sirov, u tom korporativnom smislu. Primera je zaista bezbroj, ali nemoguće je ispričati neku priču a da ti nekog ne uvrediš. Crtani filmovi su na udaru, bajke su na udaru, književnost. Vredela su neka druga pravila kada su ta dela stvarana i ne možeš nasilno da pravila sadašnje epohe premestiš i njima meriš umetnost koja je stvarana pre. Nasilno sporovode nekakvo 'čišćenje'. Bajke, primerice, koje su nastale pre društva ne možeš da gledaš istim očima. U njima se ljudska bića bore sa strašnim silama, nema onog što ima u mitu, nema Valhale ni Olimpa, nema hrišćanstva, samo pitanje hoće li netko dete samo preživeti u šumi. Deca su najnekorektnija velika tema otkad postoji pisana reč. Prvo se u bajkama na smrt boriš sa najbližim, kao i u Bibliji, moraš da ubiješ oca, majku, brata sestru, da bi preživio, a ne postao heroj. Da bi se formirao kao integritet i identitet.

Užasno licemerje se krije iza kulture otkazivanja, a posebno je glupo i opasno što mi preuzimamo stvari sa kojima nemamo posla, provincijalno ih konvertujemo u naše vrednosti.

LUJANOVIĆ: Zašto se u naša postjugoslavenska društva kultura otkazivanja tako dobro primila? Kolonijalni mentalitet ili?

MARKOVIĆ: Nisam nostalgična prema nekim vremenima, ali mi smo imali studente Nesvrstanih po Zagrebu, Beogradu, Sarajevu, dok se u zemljama koje danas određuju 'pravila', crnci nisu mogli da voze istim autobusnim linijama sa belcima i bili su odvojeni od svih životnih tokova. Nisam to zaboravila i ne mogu da prihvatim tu vrstu licemerja koliko se god divim uopšte kulturama tih velikih zemalja i tog dela sveta. Užasno licemerje se krije iza kulture otkazivanja, a posebno je glupo i opasno što mi preuzimamo stvari sa kojima nemamo posla, provincijalno ih konvertujemo u naše vrednosti. Kolonijalni imperijalisti, u koje sam ja i dalje zagledana zbog umetnosti,  znaju da u Africi ljudi umiru od gladi i sad kao i prije 50 godina, ali će da propišu koji procent Afroamerikanaca treba da bude u filmovima, ili Indijaca. To izravno vodi u  ozbiljnu sferu kiča, postaje gore od najgrđe reklame. Mi nemamo taj bol i to licemjerje, nismo učestovali u toj imperijalističkoj trci i besmisleno je da i to preuzimamo.  Oni su porobili planetu, iskoristili resurse bednih država, napunili svoje muzeje i onda nas maltretiraju jer smo rekli 'ovo' ili 'ono'.

Ne pamtim da je ikad više bilo neslobode u određenom smislu, kao danas. Određene stvari nisu dozvoljene da kažeš, da misliš, a svi znamo koje su to stvari. Interesi ljudi koji na to pristaju mogu biti politički, oportunistički, a može biti i jedna čista budalaština. Postoji jedna tiha većina koja se sklanja pred tim naletom jer bi pre ili kasnije zbog nečega bila dovedena u situaciju da se pravda. Mudri ljudi samo se sklanjaju iz tih tokova  pa makar sebi zatvorili vrata jer je opcija ili da se pravdaš ili papagajski propagiraš nekakvu agendu.

LUJANOVIĆ: Je li poezija danas postala neisplativa? Istovremeno, dojam je da je svi pišu, a da i dalje nema dobrih pjesnika, nema dobrih pjesama? Je li zanemarena, nevidljiva u odnosu na proza?

MARKOVIĆ: Roman je oduvek bio agresivnija vrsta, a da bi se čitala poezija čovek mora da ima najmanje dve stvari: određenu vrstu obrazovanja jer ne mogu svi da čitaju poeziju, a druga je sklonost i sluh. Roman je, u tom smislu, lakše čitati, ne sadrži pevanje, a za pevanje se mora imati sluha. Poezija već decenijama ne spada u nešto što je bitno, nije isplativa, važan je i faktor prevođenja jer je nije lako prevoditi, a nema ni časopisa za poeziju u malim kulturama . Osim toga, pesništvo je oduvek bilo stvar visoke kulture, a roman je dostupniji i isplativiji, pritom ovo nije vrednovanje. U današnjem vremenu je sve potpuno ispolitizovana, pa pesmarice ne igraju nikakvu ulogu, ne mogu odigrati politički, geopolitički interesno, dok roman to može, isto kao drama i film –kvazi ideologija, borba, sve se svelo na to. Osim na izuzetno povlašćenim mestima gdje se ljudi bave kulturom i dalje u nekom pregalaštvu. Stvar se srozala, a poluge koje stvaraju umetničku scenu, sve to tretiraju iz perspektive moći i politike, a ne onog što je umetnost.

  / Milena Marković | foto: Anto Magzan, Festival svjetske književnosti, Fraktura 

LUJANOVIĆ: Stalno ističete današnje vrijeme. Kakvo je to današnje vrijeme, što ga najviše definira?

MARKOVIĆ: Nesigurnost, opšta nesigurnost. Ako bude dovoljno mozga na ovim prostorima, mogli bi, mi na Balkanu, u ovom vremenu prosto da zaobiđemo opšte drame koje se dešavaju. Živimo u doba velike promene, čak nemam mišljenje šta je dobro, a šta loše. Velike promene su antiistorične i haotične, nešto se jednostavno dešava, promeni se slika sveta. To se upravo dešava.

Nesigurnost, opšta nesigurnost. Ako bude dovoljno mozga na ovim prostorima, mogli bi, mi na Balkanu, u ovom vremenu prosto da zaobiđemo opšte drame koje se dešavaju.

Ljudska bića uopšteno nemaju skoro nikakvu sigurnost, nema pravde. Sada su pojmovi poput pravda, bratstvo,sloboda, jadnakost, zamenjeni narativom „ vrednosti“ i „ prava“. Vrednosti ovakve, vrednosti onakve i sve vreme traje jedno veliko zamajavanje koje za sobom povlači veoma opasne reakcije za svet u kome smo mi živeli.

LUJANOVIĆ: Smatrate li da su države na zapadnom Balkanu ustvari i danas kolonije i da se interesi velikih sila preklapaju preko nas, da ono što nazivamo međunarodna zajednica dugoročno donosi više štete nego koristi?

MARKOVIĆ: Bilo bi dobro da nas ne diraju,  da nas se ostavi na miru. Da nekako postanemo nezavisne države u punom smislu sa institucijama koje rade svoj pisao, to je osnovno. Jer onog trenutka, kad im postanemo interesantni, znamo kako će to da završi. Bilo bi dobro da se desi napredak običnog sveta, da funkcionišu osnovne stvari, zdravstvo, školstvo, privreda i da ne diramo jedni druge. Ako mi budemo imali značaj u nekom geopolitičkom smislu, to će biti negativno po nas. Ali, pravo je pitanje, šta će da bude sa svetom kojeg mi poznajemo, kakve će promene da se dese, kako će sve izgledati za 10, 20 godina?

Kopirati
Drag cursor here to close